Делиблатска пешчара представља геоморфолошки и биогеографски феномен не само Панонске низије, већ и читаве Европе, као и значајан генетски ресурс наше земље.
Прво пошумљавање је започето 1818. године за време Марије Терезије.
Током историје Делиблатска пешчара била је под аутохтоном шумском вегетацијом храста и липе, и травним формацијама степске вегетације. Услед прекомерних сеча, испаше стоке, као и изазиваних шумских пожара, слика крајолика се убрзано мењала и највеће последице се осетиле током 18. века. Огољене површине, на великим пешчаним масама, убрзано су попримале карактеристичан облик дина, с обзиром да су кошава и други ветрови разносили лако покретљив песак и попут вајара декорисали предео. Ширење голих пешчаних површина запретило је прво обрадивом земљишту у окружењу, саобраћајницама, а затим насељеним местима и опстанку локалног становништва. Сагледавајући настали проблем, а повремено и осећајући зрнца песка из Пешчаре, Угарски парламент је наложио решавање овог питања на стручан и целовит начин, те је темишварски директор шума Војне крајине Франц Баховен добио веома одговоран задатак санације пешчаре.
У периоду од 1808. до 1812. године извршен је први премер пешчаре и утврђено је да се она распростире на површини од 40.660 хектара, као и да се на 16.800 хектара налази отворена пустиња која се стално шири. Као прво, уведене су административне мере (забрана сече и пашарења), а затим се приступило подизању заштитних појасева по ободу пешчаре.
Захваљујући успешно спроведеним акцијама пошумљавања, заштитне шуме Делиблатске пешчаре од 1912. године добијају економски значај и од тада се њима газдује по уређајним елаборатима. Након Другог светског рата искристалисала се идеја о потреби заштите овог јединственог дела природе (специфичне флоре и фауне, наравно и орографских карактеристика), тако нетипичног за европски континент, те Делиблатска пешчара добија статус заштићеног природног добра. Уредбом Владе Републике Србије од 2002. године утврђен је садашњи статус Специјалног резервата природе, с обзиром да је последње и највеће уточиште пешчарске, степске, шумске и мочварне вегетације Панонске низије, и један од највећих центара биодиверзитета у Европи.
Пешчара данас представља последњу и највећу оазу пешчарске, степске, шумске и мочварне вегетације Панонске низије, као један од највећих центара биодиверзитета у Европи и подручје од изванредне, универзалне вредности за заштиту природе и науку.
Делиблатска пешчара је заштићено подручје прве категорије у Србији, на 350 квадратних километара површине, највећа је континентална пешчара и једно од најважнијих центара биодиверзитета у Европи, а њен део, светски заштићено влажно подручје.
Настала је у леденом добу од наноса песка који је ветар преобликовао у дински рељеф. Екстремна клима и одсуство површинских вода у централном делу, условиле су развој и очување јединствених пешчарских, степских и шумских, а у приобаљу Дунава мочварних и водених екосистема, који су некада покривали целу Панонску низију.
Биљни свет од 900 врста обилује реткостима као што су: степски божур, ковиље и виргилијски храст, док животињски свет одликују пешчарски инсекти и карактеристичне врсте степских станишта: орао крсташ, текуница и степски скочимиш, а у шумским заједницама буљина и вук.
Воде богате шаранском рибом су стециште и масовно зимовалиште птица мочварица, док се у приобаљу стално гнезде ласте брегунице и мали корморани.
Пешчара је вековима под утицајем човека, а нарочито у последњих 200 година интензивних радова у шумарству Баната, стога је она огледало историје природе и човековог трајања у њој.
